TORTA

decembar 1962.

Nikad ne rec'te da materi niste krišom ukrali kolač, onako; još dok su topli, ili iz špajze, ako kažete suprotno, onda ste zakinuti za jedan čaroban osjećaj slasti, al' malo je onih koji od kolača naprave takav dar mar, kakav sam ja znao napraviti i to ne od običnog kolača, nego od Novogodišnje torte, a sad slobodno možemo reći i Božićne torte, a moglo se i prije tako reći, ali ovi današnji politikanti što drukaju u sve drugo, samo ne u istinu, uvjek podižu lažnog "Kviska" i govore da onda nije bilo demokratije i da se nije smjelo ići u crkvu. Lažu, smjelo se sve; samo, nije se smjelo sovati Tita, pa ako je to mjerilo demokratije, da nekom suješ majku, onda, po njima nije bilo demokratije. Danas najviše suju političari i nikom ništa, skidaju gaće jedni drugim, gdje god stignu, a naročito pred Novu godinu i izbore.

Sjedim za stolom, pišem domaću zadaću, a na stolu, nakićena Novogodišnja jelka, tik meni ispred nosa. Starci otišli u grad, nešto kupiti, a ja pišem zadaću i gledam u papirnatog, debelog, Deda mraza guzonju, što sjedi u rupi ukrasne kugle na jelki, uljuljan u saonice i sa vrećom poklona iza sebe, te dva jelena, ko biva irvasa, što ispred njega trče, a on sav nagorio od vatre, što je lani napravi moj stari paleći prskalice, one što blješte, al vatra, ko vatra, ne pita, uhvati se blještavog papira, što je ukrašavao našu jelku, čineći je blještavijom nego što jest i za čas nasta pozar u nasoj maloj kuhinji, koja nam je služila za doručak, ručak, večeru i doček gostiju, a bila je tu jedna sećija, kredenac, što sa nekoliko stolica i šporet. Gori jelka, sve se blješti, a bogami blješti i naša kuhinja, a stari brže bolje zgrabi jelku za vrh, pa sa njom u hodnik i brže na tarasu. Malo se spalio, nema veze, al nam je jelka potpuno izgorila.

Prodje godina dvije ili nekoliko, a ja opet pišem zadaću, al' sad u novom stanu, što smo ga prošle godine dobili i sve se čini da se od zadaće nisam micao, neupućeni bi rekli, primjerno djete, primjeran djak, ma milina, a opet Novogodišnja jelka na istom tom stolu, opet isti onaj guzonja, Deda mraz, keseri se iz one iste kugle, meni ispred nosa. Gledam ga, a on, ko veteran drugog svjetskog rata, preživio vatromet, i ništa se nije promjenio; ima iste one jelenove, ko biva irvase, isto se keseri kao i prije, ko da je malo munjen, isto sjedi u rupi ukrasne kugle, sav pocrnio po brkovima, bradi, kosi, ma konda se farb'o. Gledam ga, a misli mi lutaju svuda unaokolo; ma kakva zadaća. Vrag mi ne da mira, a sjećam se, da je mati meni i bratu vazda govorila:

- Sa nakitom za jelku morate biti pažljivi, jer je osjetljiv, lako lomljiv,- a u meni poriv proradi, hoću da probam. Stisnem rukom kuglu i ništa; ništa se ne dogadja, a ja opet ponovo stisnem kuglu, baš da vidim; opet ništa, ponovo stisnem, al' baš, dobro, a kugla puče i odzvoni na pod. Ispade onaj guzonja iz kugle, prevrnuše mu se saonice, paketići se rasuše, a oni jelenovi, nigdje ih nema, uhvatiše maglu. Jedva ih nadjoh i brže bolje sve to skupim, pa ponovo stavim u kuglu, dodam k'o fol malo snjega, od vate, samo da zamažem oči starcima, al' hoćeš; kuglu nemam za šta vezati, jer ona mala žičica je ispala i moradoh je samo gurnuti, duboko, medj' grane, da se ne vidi.

Misli lutaju, pitaj boga kuda, a iz školskog dvorišta osluškujem ciku, galamu, igraju noćnu utakmicu, a ja ne mogu biti s njima. Vrag mi ne da mira, odoh u špajzu, da vidim tortu, što je stara napravila za Novu godinu, a ona, ucifrana, nadjindjana, prelivena čokoladnim prelivom, a odozgo, orasi i sve neke ljepe šare. Udari me miris torte pomješan sa rumom pravo u nos i moj instikt za preživljavanje proradi u trenu, smrknu mi se pred očima i mislim se, samo malo, ma; samo malo da je ćopnem, samo malo, da niko ne primjeti. Al' oćes vraga. Zagrizem odozgo, po rubu, baš onako, dobrano. Torta se topi u mojim ustima, a ja potpuno odljepio. Gledam, vidi se dobro da je neko zagriz'o, a mislim se. Jeo, ne jeo, ja sam ga sad najebo, pa bar kad najebavam, onda bar da najebem kako spada i ako gineš, onda gini potpuno fer i onda, gini do kraja, isto ti se fata. Znam; stara će vikati na mene i za taj jedan mali običan zagriz, isto kao i za dva i onda zagrizem još jednom. Opet uživam i opet razmišljam, stara će na mene vikati, za tri zagriza, kao i za dva, pa nanovo opet zagrizem i stalno mi prisutna ta misao, stara će vikati za deset zagriza, isto kao i za devet, za devenaest kao i za dvadeset i tako, zaokružim tortu, sa gornje strane i zaključim.

- Sada liči na nešto, - jest izgrižena, al' izgrižena je bar simetrično i liči na krunu.

Naravno da je nepotrebno objašnjavati reakciju moje matere, kad je izašla iz špajze, a izgledala je tako jadno, tako tužno, ma ko da je šlog trefio, sve nekako zanosi u stranu i šeluda po kuhunji, a ja se mislim, bože, bože, šta je ovoj mojoj materi? Da se nije možda spalila na peglu, jer, nikako da uhvati pravac.

Sabra se ona, gleda me pravo u'oči, al' ne pita. Ma šta ima pitati, kad je sve jasno, a ja, kolutam očima po plafonu i sve gledam dezene i cvjetiće našeg lustera, ko da nikad lustera vidio nisam.

I danas kad se sjetim tog trenutka i pogleda moje majke, budem zabrinut za njeno zdravstveno stanje.

Dugi niz godina, mati je i dalje pravila meni i bratu i našim gostima najljepše torte i nikad se nije naljutila na mene, a u šali je znala reći:

- Šta djete zna šta je torta, žao mu torte, ali je svejedno oćopa.