ŽENE NEMAJU GODINE

Jul 2010. godine.

Samo što stigoh u grad spazih je izdaleka. Požurih u susret, da je pozdravim, al' sa njom u društvu frajer. Sad; dal je frajer il' muž; ne znam, al' sjećam ga se još odavno; onako, iz vidjenja. Znam da je frajer boksov'o u Slaviji. Tri'put je rušio Batara, pa Džakulu, Kahrimana, Popečenka i niko mu ništa nije mog'o, a kako će, kad je frajer teška kategorija; odvaljen ko od stjene, pravi gorštak, k'o da ga je pravio Matija Gubec; onaj iz Stubičkih. Šljego odnekud odozgo, pitaj boga odakle sa Manjače, a kažu da je imao čeličnu bradu, a po dobrom starom banjalučkom običaju, instiktivno razmišljam; samo neka krene, jeb'ga, udar' ću ga prvi, mislim se, onako, štosom, pa se sagnem i opet štosom i to je to; al' mislim se opet; nismo ista kategorija, samo da me ne zakači onim svojim buzdovanom. Ma čepiraću ga štosom, makar slomio šaku, pa; kud puklo da puklo.

A ja sam u nju bio zaljubljen cjelog života i sad on tu; smeta. Dok joj prilazim onako, sav zbunjen, treperim, koljena mi klecaju, pocrvenio, kao da idem prvi put na randes, al' ona se uvjek držala visoko; nos pet metara u zraku, moš' mislit' i nekako vazda neizainteresirano za mene i uvjek mi je djelovala odsutno.

- Djes' ti? - nema te dugo godina, - zapita me ona, a mene kao da nešto ošinu u glavu, jer, jeb'ga; nije lako ni zaljubljen biti.

- A šta ćeš, - otišlo se u Zagreb, - he, he, - otišlo se u inostranstvo, - zajedljivo će on; onako, ko da malo provocira, al' ja se kodjoja, pravim Tošo i ne trzam na provokaciju, mislim se; šta ćeš ti seljo jedan, al' ćutim; a on se baš navadio na mene:

- Nismo mu više potrebni, - al' vidiš, kako se stvari mjenjaju, - reče, - svi vi dodjete ovamo, samo da se pokažete, da se nahvalite, pokažete gaderobu, aute, nabacite Rejban'ce, - a? - jel tako? - pola vas se tamo provlači, radite za sedam dolara na sat, a kad dodjete ovamo; onda, Rejban'ce, Lakosta, Roleks i Patekovi satovi, rentate dobre aute i glumite bezbrižnost života preko bare, - hm; ko da mi ne znamo kako se tamo živi; ama sve vidimo i čitamo sa slika na blogovima - ganjate velfer, plačete kad izgubite poso, vozate trokove; kamiondžije, - a..? - jesam li pogodio?

Ćutim, mislim se; ko te jebe. Doduše reče sve; reče istinu; htjedoh mu reći nešto; kao nismo svi takvi, al' mislim se opet; nek priča šta hoće.

- Ma daj; šta ga zafrkavaš,- ljutito će ona njemu, - on je naša raja, - a, jel'; se ti sjećas njega?

- Uf, - kako ga se ne bih sjeć'o, - ublaži on retoriku, pa će pomirljivim tonom:

- Rec'mi; kako ti stari?

- Dobro je, - mislim dobro, - kako može biti dobro, kad je umro, - ima tome četrnest godina, - rekoh.

- Šta ćeš, - starost, to treba primiti kao normalnu stvar, - samo nek' ide po redu, - a; kako mati; jel živa? - opet će on.

- Ona je dobro, drži se još uvjek, al' onako; starački, boležljivo, - nešto sa očima ima problema.

- Rec'mi, kako ti je buraz? - prekide ga ona.

- Dobro je; živi u Zagrebu.

- Kako živi u Zagrebu?, - jel' ima situacije tamo?

- Sad je dobro, al' devedesetih je bilo gusto.

- I kod nas je bilo devedesetih teško, bilo je dosta gadno, al' sad se popravlja, - jel' tako? - priupita ona njega, na šta on samo klimnu glavom.

- Vas dvoje, vidim, niste me zaboravili? - zapitah.

- Nismo, - mi nismo nikog zaboravili, sjećamo se sviju i svakog, ko je dolazio i živio u Banjaluci, - eto; ja tebe pamtim još kao klinju, kad si ovuda prolazio, iš'o da se igraš sa školskim drugarima, - znaš ono društvo: Sead, Branko, Duško, Jaroslav, - Jaroslav je bio stariji od vas, al' uvjek je navijao kad ste igrali lopte, - jel' se sjećas? - a; jel' se sjećas, kad si ovuda prolazio sa Sipijem, pa ste išli čak do Ferhadije, kod njegovog babe; pa vam stari Gunić dadne za kifle i kupi sladoled; pa onda kad si ovuda vozao rolšule? - jel' se sjećaš?

- Rec'mi; imal' naše raje, tamo, vani; vidjaš li koga? - priupita ona.

- Pravo da ti kažem; od onih s kojim sam povremeno u kontaktu; Kanta je u Zagrebu, Salama je u Puli, - sa malim Žujom sam se redovno čuo, - on je u Las Vegasu, al nešto u zadnje vrijeme slabo se javlja, a ostavio sam mu poruku, a ovi ostali iz raje su u Beogradu, Sarajevu, - Kuca je u Australiji, Kec isto u Australiji i sa njim sam redovno u kontaktu, - Rada je u Zagrebu, Slavica je negdje u Danskoj, - Dota mi se javlja ponekad; pravi je lik, - Žare, Braco, Lazo, Slavko su tu u Banjaluci; to znate.

- Pepi dodje često u Banjaluku, pa onda Mira; Lazina sestra i ona dolazi često da nas obidje, - dolazi raja odasvud, - nastavi ona.

- Znas li da Bibo ima unuče? - svaki dan ga izvodi u šetnju.

- Znam i čuo sam, nek mu je živo i zdravo, - Bibo je uvjek bio prava raja, drago mi je zbog njega.

Ona me sluša, ćuti nekako zamišljeno; kao da želi nešto važno da mi kaže; nešto što je dugo godina muči:

- Mladost nam je najviše stradala i mnogih više nema; mnogo mladih se raselilo, otišlo, mnogi daju svoj doprinos tamo; vani, al' mnogi će se vratiti, - to je više nego sigurno, - znaš; nagledali smo se zadnjih dvadesetak godina svega i svačega, -  rat je zlo najveće. Uvjek pokosi one najmanje krive za to, - stradala nam je prava raja.

- Znam, bio sam na groblju, - vidio sam, strašno je, - ne ponovilo se nikad više.

Gledam je onako preplanulu, od sunca, kiše, vjetra, ima možda trideset pet; mada žene nemaju godine, a on; može imati četr'est, a samo ga brčine čine još starijim, nego što jest i čini mi se, nikako da ostare.

- Jel' kol'ko ostaješ? - zapita me ona.

- Danas se vraćam.

- Dodji nam opet, - ovo je tvoj grad, ovdje si rodjen, ovdje si odras'to, - reče ona.

- Obećavam.

-Jel' obećavaš? - e, dobro; vidjet će mo.

KOLARICA

Ljeto 1965. god.

Bila jedna stara jabuka; gustih grana, kvrgavog stabla, kore prošarane lišajevima i gljivicama, ko zna čijom rukom i ko zna kada zasadjena na malom brežuljku, pored puta. Radjala je zelenkasto rumene jabuke, kiselkastog i trpkog okusa, koje su već za ljetnih avgustovskih dana nezrele i nikad dozrijevši, padale na zemlju, kotrljajući se nizbrdicom brežuljka, truleći naokolo, izjedane rojevima sitnih malih vinskih mušica, ponekog stršljena ili ose. Vjetrometini dugi niz godina izložena, naherena doimala se kao da će se svaki čas srušiti, a imala je kao ambrelo veliku, gustu, krošnju. Ne znam kojoj sorti je pripadala, samo znam da su je zvali Kolarica i znam da je ljeti Ruzvelt bio ispod nje, jer to mjesto pokraj puta odmah do njegove kuće bješe najbolje mjesto za odmor, a on ispružen u debeloj hladovini na bjeloj plati i sa vanjkušem ispod glave mogao je sa tog mjesta dobro nadzirati, ko ide putem, od Golinjskog križa, prema Milojevićima, Ivkovićima, Kekićima, sve tamo prema Svinjci i dalje, tamo prema Pokupskom.

Vasan Brujić - Ruzvelt bio je parac mog pokojnog deda Djure, a nekako zajedno su bili u Americi, pa se zajedno i vratiše iz Amerike, pred sam rat, krajem tridesetih godina.

Sam sebi je nadjenuo nadimak Ruzvelt i svi su ga zvali tim imenom, jer bješe opčinjen Amerikom i njenom veličinom. Ponašao se kao Amerikanac i svima davao do znanja da je bio u Americi. Jedini problem koji se povremeno javljao bješe antagonizam sa starim Jandrom i pitanje koje su neki podgrijavali, ko bolje zna i govori engleski, jer i ovaj, inače njegov rodjak i prvi komšija bio je isto u Americi, čak duže nego Ruzvelt, a Jandre bješe bistar staračak ispijenog blijedog lica, dugačkih brčina, gustih, crnih, obrva ispod kojih su virile male živahne oči. Znao je Jandre podbočen na šljaku u svom pašincu pored puta prekrasno fićukati i poneku country  pjesmicu upamćenu za vremena njegovog pečalbarenja po Americi, koja ga je vraćala u mladost, jer stari Jandre je godinama prije rata rmbačio pod zemljom u jamama rudnika uglja, širom Pensilvanije.

Svaki put kad iz Banjaluke dodjoh tamo na ferje, Ruzvel je obavezno medju prvima dolazio da me vidi. Staračkim i sporim korakom pomicao se putem, sa šljakom u ruci i kapom na glavi, uvjek uredno obrijan, stomakom ispred sebe, a koji se prevalio preko otrcanog remena, preširokih crnih hlača koje su visile kao vreća oko njegovih mršavih staračkih nožica i onako još sa puta, zastao bi i šljakom upro u mene:

-Vide kujova..! - opet si doš'a, - a ta njegova galama mi je prijala, jer znao sam da je zadovoljan što me opet vidi.

Znao je Ruzvelt da se zanese ponekad pričajući bajke o Americi.

-Jel' znaš ti Mićane da u Americi imaju kombajn velkački, - pa zastade - eno; ko Bačvavreva kuća, - on žanje pšen'cu, a u njemu odma' dreš, koji je mašina; a ljudi idu iza kombajna i odma' kupe vruć kru', - reče; jer k'o biva imao je taj kombaj i pekaru u sebi. Gledam ga netremice; znam da mulja, al' mi ne pada na pamet da mu proturječim i upropastim užitak. 

Imao je Ruzvelt i kobilu; ogromnu; sivkaste boje, koju je toliko razmazio, izdresirao da je svima interesantno bilo posmatrati kad joj podvikne:

-Siva! - daj rep, - a kobila bi istog časa prestala da pase i dolazila k njemu, okretala rep, a on bi je češkao odozdo po stomaku; na šta bi  ona žmirkala, pomjerajući samo gornju gubicu.

Isto to, jednom probah i ja:

-Siva! - daj rep! - viknuh i pokajah se istog časa; jer prema meni krenu brdo i dok ona okreće svoju zadnjicu sa dugačkim sivim repom, meni se noge odsjekoše. Nema druge nego potražih spas iza Kolarice, a kroz glavu mi prodje misao, šta mi je to trebalo, nek se češka sama.

-Mićo ne boj se, - neće ti ništa, - viče Ruzvelt, a ja gledam, ona se sve namješta, sve  bliže i bliže.

-Vasane..! - jeb'ti nju, - tjeraj je odavle, - vapim ja, a on se i dalje smije i viče:

-Mićane! - ne boj se ništa, - nije još nikog udarila, pa neće ni tebe.

-Ama, Vasane..!- tjeraj je odavle, jel' ti govorim! - ona je tvoja, a ne moja, - tebe neće jer te pozna, a mene ne zna, - vičem sav očajan vireći iza Kolarice.

Pridje Ruzvelt, zamahnu šljakom na kobilu galameći na glas, da čuje i stari Jandre koji je sve to posmatrao, naslonjen na plot grohotom smijući se:

-Ajd' ća, Siva ća..! - marš tamo, - videre je, - jeb'a te Jandre da te jeb'a Jandre..!

Prodjoh ljetos pored tog mjesta; nema Ruzvelta već dugo godina, al', nema više ni Kolarice. Zadnji put procvjeta prije dvadesetak godina, početkom devedesetih, u dubokoj starosti; ostade sjećanje na mjesto, kako je nekad bilo i gdje je nekad bila.

Fotografija iz porodičnog albuma Mirka Bućana