TARZAN ZVANI GARINČA

 Na okupu u bašti: Rada, Snježana, mala-Mimica, Saša, Sveto, Zlatko, Bruja, Z.Mesić-Ćelo

Naše dvorište bješe veliko i ravno; a omedjeno ulicama sa tri strane, činilo se kao oaza zelenila. Imalo je i baštu; u kojoj sam se igrao hvatajući bjele leptire, a u kojoj su sredinom pedesetih stanari sadili kukuruz i drugo povrće. Nije taj kukuruz bio za ljudsku ishranu; nego za kokice nosilje; koje su se nesmetano šetale po dvorištu, a mi vazda natjeravali pjetlove da se tuku; jer bilo je tu i nekoliko kokošinjaca smještenih uz veliki zid; koji je djelio dvorište od "Novih zgrada".  

Domaćice  su sa obaveznim podbočajem u sredini, prostirale i sušile veš u dvorištu, pa smo se ponekad ljuljali na nečijem praznom štriku; sve dok štrik ne bi puko. 

Na sred dvorišta bila je jedna kućica, a meni mati i otac vazda govorili, da se držim podalje od nje. Imala je stara zahrdjala vrata, bez prozora, kroz koji smo mi dječurlija bacali kamenje i slušali štropot vodurine; na dnu bazena pokrivenog tom kućicom. Bile su tu i stepenice za spuštanje dole, a otac mi je rekao, da je to sve radi nedaj bože, nekog požara. Kasnije su tu kućicu srušili i  betonskom pločom krova zatvorili cjelu rupu. Ništa se više ne vidi; ali ja znam, da je tu i danas na sredini našeg dvorišta pod zemljom; pokrivena cisterna u kojoj je voda.

Tim dvorištem su trčali Lipicaneri sa fijakerom, dok ih je čika Mate držao za kajase. Tu sam se igrao lopte, valjajuć se po travi. Tim dvorištem se prolamao glas Nade Mamule i Himze Polovine i u tom dvorištu sam gajio svoje golube; a Buco razbio prozor skidajući padobranac sa drveta i baš tu; u tom istom dvorištu su teta Milica i teta Mabila čupajuć za kose jedna drugu odmjerile snagu; a mi navijali. Prvo su se verbalno "počastile", kao bokseri na vaganju prije borbe, a onda šakama nastavile; te završile rvačkim "Grčko-Rimskim" zahvatom na zemlji, a meni bješe draže gledati tih pola minute tuče izmedju njih dvije; nego da mi je netko platio sjedalo u "Medison Square Gardenu", za meč u teškoj kategoriji; izmedju Flojda Patersona i Ingemana Johansona, koji su se tukli za titulu svjetskog prvaka; baš u to vrijeme. 

Bilo je to dvorište u kom je stanovala Olgica Kezić; ćerka čika Acija, a djevojka proslavljenog Tome Kneza, koji nas je u "Minjon" vodio na kolače.

  

Stanari naše zgrade i okolnih bili raznih zanimanja i  nacionalnosti; iz raznih krajeva zemlje. Na trećem spratu naše zgrade stanovala je Rada Frančeski košarkašica "Mladog krajšnika" i njezina sestra Brankica, kasnije udata za Nebojšu Popovića; rukometaša Borca. 

Preko puta mene su stanovale tri sestre: Rada, Mira i Ljilja. Sa Ljiljom najmladjom od njih išao sam u istu školu. Sve tri su bile ljepotice, a njihov otac Nikola, ratni vojni invalid; spomeničar; prvoborac i majka Desa; jako fini ljudi. Prijalo je biti njihov komšija. Svakodnevno smo se družili i zalazili jedni kod drugih u stan.

U našem dvorištu je bio jedan dečkić; Garinča smo ga zvali; po čuvenom brazilskom krilu, Garinči; a naš Garinča je bio nestašan dečkić. Naš Garinča je bio i vragolan, baš onakav kakav mališani znaju biti. Bio je glavni dasa u dvorištu i svima redom djelio je ćvoke, a nije bilo dana, da neko ne zaplače; jer ga je Garinča malo dovodio u red. Njegova majka, fina žena, stalno je intervenisala i kontrolisala njegovo ponašanje  i "Rad nogu". Svakodnevno je krišku hljeba sa pekmezom spuštala na špagi, jer Garinča nije imao vremena da ide kući, koliko je bio zaigran; mislim da se radilo o nekoj vrsti ili preteći FedEx-a. 

Svi u dvorištu smo znali, da je Garinča trzao na Ljilju, pa je jedan dan Garinča u svom nestašluku otišao korak dalje, te se u želji impresionirati Ljilju, popeo na visoki zid našeg dvorišta.

Sveto, Pindjo, Garo.

-Ljiljo; vid'me! - povikao je, ugledavši je na tarasi, skočio na granu obližnjeg drveta i sa rukama se zakačio, a grana se savila; pukla; a on sa visine od preko tri metra pao na ledja. 

-Ajoj majko; ajoj majko! - dvorište grmi.  

Svi stanari izletješe na prozore. Šta se dešava!? Svako misli na svog Garinču. Sva sreća, pa se nije povrijedio, a mogao je; jer, pad je bio stravičan.

Sestre Milić su 1959 odselile u Sarajevo, a rastanak za mene i brata bješe tužan i bolan. 

Uskoro u njihov stan je doselila porodica Jagodić, otac Milan, majka Gospava, te Sreja i Mladjo-Pindjo. 

Čika Milan je bio vrstan lovac; često je iz Karanovca donosio divljač, a teta Gospava pripremala gozbe od fazana i zečetine; te mene i brata zvala na ručak, da se pridružimo Sreji i Pindji. 

Sa Srejom sam se ljepo družio i provodio dječačke dane, a imali smo plan sa izvidjačima ići na more, a što je najvažnije; Sreja je bio najjači i niko me nije smio pipnuti. 

Danas; junaci ove priče su razbacani; svuda po svjetu. Ljilja je u Holandiji, a Mirjana, danas živi u Australiji. Na žalost; Rada; Ljiljina i Mirjanina sestra, preminula je u Makarskoj, nakon teške bolesti.

Rada Frančeski je živjela dugo u Banjaluci, a da li je još u gradu na Vrbasu; to ne znam, a njezina sestra Brankica, živi negdej na "Bliskom istoku". Garinča; junak ove priče i danas živi u Banjaluci. Sreja je odselio iz Aleje br.30 prije; dvije tri godine. Mladjo se nalazi u Švedskoj. Čika Marko Mesić je odselio u Zagreb početkom sedamdesetih i u Brezovici nadomak Zagreba sebi napravio vikendicu.

Tu; u tom dvorištu i danas stanuje Šefik Tirak; čika Mustafin i teta Almasin sin, koji je prvi pojeo svoje kolače, što nam je Knez kupio i onda pitao: 

-Jel, - oće'l neko da mu pomognem?