SPECIJALKA

                                                                                                                                                                                                                                                                      

                                                                                                                                                     Ljeto 1960.godine

Sipi bješe iz ugledne banjalučke porodice, a zajedno smo pošli u prvi razred; ponekad u istoj klupi sjedili; zajedno lopte igrali, sa razredom na Petrićevac na izlete išli, jeli sendviće od Gavrilovićeve paštete. On Dinamovac; ja Zvjezdaš, a bilo je tu i Partizanovaca; ali to nikad nije ugrozilo naše drugarstvo; naše prijateljstvo i ljubav jednih prema drugima, a svi jednaki, odlični učenici, sjajni drugari.

Dolazio je Sipi kod mene kući, a ja dolazio kod njega više: jer imao je Sipi svega više nego ja: imao je Sipi svega više nego drugi: a sve to više, što je imao, djelio je nesebično. Prvu bananu kušah u Aleji, kad Sipi odvali i meni dade pola: a imao je Sipi televizor na kom smo Vihora gledali, imao je Sipi plavu specijalku, a imao je Sipi kuću i dvorište; svoje vlastito; ono u kom smo se znali igrati, a imao je Sipi i sestru Azru, ljepu, crnokosu i crnooku djevojčicu, al' mene je više zanim'o biciklo; plava specijalka; nego Azra.

Kuća njegova i dvorište njegovo bješe otvoreno za mene, uvjek; a ja često dolazio u kuću Gunića, uvjek ljepo dočekan od sviju, a ponekad i ručao sa njima, jer mati njegova, znala je dobro gdje smo; znala je dobro da smo vazda zajedno. 

I tako jednom; a sjećam se k'o danas, bješe ljetni dan; oko dva popodne; vrijeme kad kestenovi u Gundulićevoj imaše najdeblji hlad. Njegovi ručaju, a ja se zahvalih na pozivu za sto, jer ne bješe gladan, uzeh njegov biciklo, pa sa njim u Gundulićevu.

Ufatim ja specijalku za ručke, a ona, ništa; samo šuti i plete; izguram je na ulicu, a u Gundulićevoj "kamenolom"; sve rupe i kamenje; ubi bože; a nisam mogao izabrati goru ulicu, za učenje bicikla.

Al' uporan ja; ma navalio k'o mutav na brašno. Leti perje po Gundulićevoj i nezna se ko je gori; ko uporniji; dal' ja il' specijalka; ja oću, a ona neda.

Bogami potraja to muvanje; bogami skoro pola sata. Izgreba ona mene; izudara odozdo, po; a meni koljena sva zguljena, samo što mi oči nije iskopala kol'ko je žestoka i nevaljala, a njoj ništa.

Ipak uspjevam; krivudam; ponekad se dočekam na noge; vozam ja nju po Gundulićevoj, al' više ona voza mene i sve k'o fol plete i sve me nešto zavozi i vuče na ivičnjake.

Evo kroz nekoliko i Sipija; gleda sa onim svojim krupnim očima po Gundulićevoj; ugleda me; razvuče osmjeh od uva do uva:

-A ja mislio, neko mi ukro biciklo, - reče

-Sipi! - ja naučio biciklo! - rekoh. 

-Ajd' da vidim? - probaj - i ja krenem, onako, šverajući po razjebanoj Gundulićevoj, uhvatih pravac; krivudam i sastavih nekih dvadesetak metara.

-Dobro je - reče Sipi, - još ćeš malo po Aleji i znaćeš voziti.

Toliki niz godina poslije toga, prisjetih se, da mi niko, ni Sipi, ni babo mu Mustafa, ni Azra, ma niko od Gunića riječ nije prigovorio ili zapitao, zašto vozim biciklo po razrovanoj Gundulićevoj; a bješe to godina 1960, bješe to jednog ljetnog sunčanog dana, kad u Gundulićevoj kestenovi imaju najdeblji hlad.