Sredinom aprila, godine 1966. došao je dan velikog meča, kad je Partizan kao domaćin dočekivao slavni Mančester Junajted; tipičnog pretstavnika engleske škole fudbala, koji igra beskompromisnu duel igru i Partizana, koji igra potpuno suprotno; maštovito, lepršavo, igru začinjenu prefinjenom tehnikom.
Kakva poslastica za fudbalske gurmane; ali u vrijeme kad je utakmica trebala da se igra ja sam morao ići popodne u školu; a ku'ćeš veći peh, nego negledati takvu utakmicu. Vazda sam se čudio mom starom, kako može otići u šetnju sa materom, a takvu utakmicu negledati. Nije moj stari bio protiv fudbala i nije moj stari bio protiv sporta, jer bio je moj stari vrstan gimnastičar, al' jednom su njegovi drugari u "Vrbas logoru" igrali fudbal, a kako je moj stari za fudbal imao dvije ljeve noge postaviše ga na gol; da brani i sve je bilo dobro; stari je branio fenomenalno; vadio lopte iz rašlji, spasavo ekipu od katastrofalnog poraza, sve dok ga mokra i vodom natopljena lopta nije spucala u glavu. Bješe to bomba; sa pet metara; pravo u čelo i još mu ostavi blatnjavu fleku na čelu.
-Jeb'te je! - izdera se moj stari, držeći se za glavu - nadj'te vi sebi drugog golmana, kog' će te šikati u glavu - ja više ne branim, - i još se stari opasno naljuti na centarfora, što ga je gadj'o u čelo.
-Mogo si mi tako i oko iskopati, - reče stari.
Eto; to bješe jedini razlog, zašto je moj stari više volio gimnastiku.
Tog aprilskog dana; bješe trinesti dan u mjesecu i sve je govorilo da za mene taj dan utakmice neće biti, a dolazi strašni i slavni Mančester, na čelu sa Bobi Čarltonom, Džordžom Bestom, dugokosim fudbalskim "Bitlsom", a Mančester je tim koji je cjelu jednu generaciju izgubio u avionskoj nesreći, kad su se preko Minhena vraćali iz Beograda i revanš susreta sa Zvjezdom. Izginuše svi; osim Mat Bezbija i Bobi Čarltona. Dugo je Mat Bezbi stvarao i oporavljao ekipu od tragičnog dogadjaja iz 1958. godine. Važili su za najvećeg favorita i mogućeg pobjednika Kupa šampiona.
Razmišljam o bježanju sa nastave, al' u razredu smo samo Kvoca i ja bili spremni na to, a ostali; niko i kako da kidaš kad bi odmah skužili da je to zbog utakmice, a znam da bi me i Djudja sigurno prozvala da odgovaram, baš zato što sam zbriso sa nastave.
Vrijeme ide; brojimo minute. Znam, evo; još pola sata i utakmica počinje. Stalno Čeza koji je jedini imao sat u razredu pripitujem.
- Kolko još ima? - a on; od rodjenja Partizanovac, luta mislima negdje po Stadionu JNA i samo mi prstima pokazuje minute.
Evo; još desetak minuta, a znam; kamere su već uključene; prenos je počeo, a mi u klupama okrećemo lekciju iz engleskog. Djudja šara na tabli i kaže.
- Ako pogriješim, slobodno me ispravite i recite.
- Još niste..! - dobacih zajedljivo, a istog časa jezik pregrizoh jer bio sam siguran da zna ko je to rekao.
Odjednom na vratima se pojavi Grabo, direktor škole; te će Djudji:
- Momci nek predju preko u drugu učionicu na televiziju, da gledaju utakmicu. Ona pocrveni u licu, skinu naočale, te onim svojim sitnim očicama zatrepta i zajedljivo zapita:
- A djevojčice?
- Nek idu malo u šetnju, - reča Grabo.
Ne bi Djudji pravo, a na licu joj se jasno vidjela, sva jal i nemoć da bilo šta promjeni.
Bješe to trenutak za pamćenje, jer nam je Grabo pripremio i omogućio gledanje utakmice, a mi se dječački grleći radovasmo svakom partizanovom golu i nije nam bilo važno ko je ko i za koga navija; svi smo tog momenta i iz sve snage navijali za nas i naš Partizan.
Pobjedi Partizan goste iz Mančestera, ali samo u prvom meču i valjalo je tu prednost održati i u revanšu.
Uspio je Partizan u grotlu Old Traforda da se odbrani, lavovski se boreći za svaki centimetar svog terena, za svaku loptu, a igralo se svih devedeset minuta u kaznenom prostoru Partizana; svaka nabačena lopta bila je šansa za Mančester. Te večeri pored televizora i moj stari je navijao za Partizan i svi smo na kraju bili sretni što je Partizan izbacio veliki Mančester. Lou, Best, Čarlton i Stajls ostadoše kratkih rukava, a Partizan se plasirao u finale i meč protiv Real Madrida.
Finalna utakmica pokaza da je Partizan bio bolji, a Real; mudriji, iskusniji i sretniji.
Bila su to vremena, kad smo se svi smijali i družili i sve je imalo nekakvog smisla; kad je na cjeni bila Juga i pasoš naš; kad smo zagrljeni sjedili; za Partizan navijali; moj babo gimnastičar i ja Zvjezdaš.
No comments:
Post a Comment