SANJAR IZ GOSPOSKE

Ljeto 1959. god.

Čelom naslonjen na veliki stakleni izlog prodavnice u Gosposkoj, prepušten maštarenju, razmišljam.

-Eh; da mi je imati! - šta bi je ja šutno, - hm - i ove kopačke, - baš su dobre, - da mi je samo njih imati, - sigurno bio bi najbolji igrač u razredu, - oni pravi igrači igraju dobro; zato, što imaju kopačke, - ja bi sve prešo i zabio go.

Gosposka ulica u centru grada, imala je prodavnicu sportske opreme; "Sport". Često sam se ispred njenog izloga zadržavao i maštao, svoje fudbalerske snove. Lopta kožna; žuta ko limun; sa crvenim štampanim slovima na njoj; bješe izložena u izlogu. Pored nje i par dječijih kopački, sa pravim kramponima; dovoljno, da zagolica znatiželju i razbukta maštu, jednog osmogodišnjeg dječaka koji je tek u život koračio; ali sa puno snova i ozbiljnih razmišljanja; kako postati pravi pravcati fudbaler? Šta misliš? 

-Imam sve, znanje, tehniku i topovski udarac; al' samo nemam kopačke i pravi fudbal.

-Oćeš ti proći sa odličnim? - zapita me otac, samo nekoliko dana prije raspusta

-Oću, - odgovorih, kao iz topa.

-Ako prodješ odličnim, kupit ću ti fudbal.

-Uh; kako bi to bilo dobro, - a; jel, a, jel; onaj pravi; kožni?

-Da; onaj pravi, žuti iz "Sporta", - odgovori otac.

Obećah mu da ću proći odličnim; al šta; ako ne budem prošao odličnim? Pitanje koje mi se svaki dan mota po glavi. Dani prolaze, a ja svaki dan idem u Gosposku, da vidim fudbal.

-Uh; jest ljep i žut; ko limun, - sa ovakvim i Borčevci igraju, - hm; vidio sam ja; kad Atko nabija isti takav u zid, pomoćnog terena; pokraj tvornice duvana.

Dan ocjena stiže, a mene uhvatila trema. Učiteljica Bilbija Draga nasmijana i vedra, proziva đake: 

-Aliger Jasna, - Bačevina Sejad, - daje im ocjene, a ja čekam šta ću dobiti. 

Prozva me. Idem do katedre i pružam ruku. Ona mi predaje ocjenu; smije se i kaže: 

-Odličan; pet, - zaslužio si. 

Sretan; ne više toliko zbog ocjene; nego zbog fudbala; koji će mi stari sigurno kupiti.

Trčim Alejom, ozarenog lica, a u ruci mi crvenkasti papir, sa crvenim grbom. Da imam krila čini mi se da bih poletio. Mati me čeka na prozoru. Vidjevši me zajapurenog i sretnog; smijući se pokazuje mi žuti fudbal. Vjerovali su mi.