Proljeće 1967. god.
Nedelja, popodne; dan kada kolone Banjalučana užurbano i sa svih strana hrle prema stadionu, jer, Borac igra.
Ajmo da upadamo na utakmicu, - jel može? - zapitah ga.
-Može, komforno! - a, s kim Borac igra?, - upita Kec.
-Nemam pojma; al vidi kolko raje ide na utakmicu.
Krenemo na upadanje, pa stotinjak metara prije ulaza na Gradski stadion "Borac" skrenemo desno, na vrata u vojnu ambulantu. Taj put poznajem, jer sam tu nadobijao inekcija u dupe od dr.Kohuta, da me i danas boli. Od tada sam postao totalno alergičan, na sve vrste inekcija. Prodjosmo stazu ukrašenu plavim tulipanima i lako preskočismo žičanu ogradu. Evo nas unutar kruga vojničke kasarne. Ova šema je bila mnogo puta provjerena; jer, vojska nikad nije pravila probleme. Idemo nas dvojica krugom kasarne komotni i neometano. Vojnici nas vide, al' niko nas ne tjera. Ipak, svemu jednom mora doći kraj. Trči vojnik sa oprtačima na sebi. Vidi se da je na dužnosti. Zaustavlja nas i još nekoliko civila, jer eto, naredio dežurni oficir, da se svi civili koji upadaju na utakmicu zaustave, te predaju miliciji. Pritrča još nekoliko vojnika, opkoliše nas.
Vidim, nema šale. Predat će nas Mitru, a onda smo, najebali. Već vidim zovu mog starog, da me kao poštanski paket i uz potpis preuzme, pa onda milicajac mi zavrće ruku i stavlja lisice, pa ćelija, pa prespavanje jednu noć u miliciji. Vidim, pisaću mašinu i milicajca:
-Kako se zoveš? - dan i godina rodjenja? - mjesto boravka? - oženjen? - kolko djece imaš? - nacionalnost? - jesi član partije?
Šta misliš drug član, upada na utakmice, a stražari ga fataju i druge gluposti.
Mene nikad milicija nije tretirala za ništa, pa ne bi baš bilo zgodno da mi otvaraju karton, mislim se. U trenutku refleks proradi i ja startujem ko metak. Već imam prednost od deset metara u odnosu na vojnike. Oni viču:
-Drž' ga..!
Jest, malo sutra. Što oni više viču, to ja brže kidam. Ma kakav Usain Bolt. Moja prednost je već dvaj'st metara. Trčim prema Aleji, negdje u visini vojne pekare, koja se nalazi sa druge strane ulice, a ispred mene je još stražar i ograda. Idem na "dribling" i to pravo na stražara. Raširenih ruku, a ne pomjerajući se, on me čeka. Za trenutak mi se pričini slika stražara u Partizanovom crno bjelom dresu, sa crvenim brojem tri na ledjima. Ne znam jel Jusufi il Sombolac? Koristim stari trik, jer on nema ubrazanje i ne može da me prati, ja sam u trku, a ne on. Samo metar ispred njega cimnem desno, a krenem ljevo, predriblam ga ko šmrkavca, kao krilo beka i evo me preko ograde. Ma gdje će on mene čuvati, svašta? Prelazio sam i malo bolje štihove, nego šta je ovaj stražar, sa punom ratnom opremom na sebi i još, prije smjene je došo sa ručka. Sigurno je klopo grah. Stanem u Aleji, da predahnem i čujem, još neko trči. Okrenem se, kad tamo, prema meni sa desetak sekundi zakašnjenja stiže jeka mojih koraka. Ja zbriso, a moj prijatelj Kec držan za obje ruke od vojnika , ostade. Malte ne, obio banku. Mislim se, e jesam ispo. Prvo mu predložim upadanje, a onda zbrišem. Da je on zbriso, a ja osto, ja se sigurno nebi naljutio. Ni Kec se nije naljutio. Eto tako smo mi funkcionisali.
Čekam pred ulazom u zgradu Keca, da se vrati iz milicije i nakon sat vremena evo ga. Smije se.
-Šta je bilo?
-Ništa, samo su nas ispitivali i onda pustili.
E jest bila neka frka. Nisam trebo ni bježati, a ni Mitar nije radio to nedeljno popodne.
No comments:
Post a Comment