VELIKA ZEMLJA

Nekada, davno, ima tome nekoliko stotina godina unazad, bila jedna velika, ogromna zemlja, bez imena, bez granica, bez gradova i cesta, a imala je snijegom pokrivene planinske lance, srebrna jezera, zelene rijeke, velike klance,  zelene gore, a obale joj zapljuskivalo duboko, modro, more, prirodnim resursima bogata, ma prebogata; zemlja dabrova, zemlja tatanke, zemlja grizlija, zemlja bogate flore i faune. Bješe to zemlja širokih prostranstava, a bila je daleko, jako, jako daleko; tamo negdje preko velike vode. Niko nije znao da postoji, a stanovnici joj živješe u plemenima, živješe složno, živješe u miru, sretno u prirodi i od prirode.

Ali jednog dana, kako to obično biva, svemu dodje kraj. Dugačkim brodovima dodjoše stranci, a za njima i logistika; dodjoše bjelci, a gdje su bjelci tu je i problem, tu je ološ, lupež, prostitucija, boleštine i primitivizam. Donesoše zlo,  nemir i nespokoj u živote lokalnog življa.

Ispočetka kao fol: 

-Ha, ha, ha,- samo da vidimo,- pa onda, - ha,ha,ha, - a jel' ovo zlato? - šarajuć' očima, jedan drugom namigivaše:

- Ha, ha, ha,- vidjaj, sve ovo što se žuti, blješti jaro moj, to ti je tozla,- daj onaj rum i rakiju, brlju, onu što smo je donjeli.

-Al' šefe, to je za nas, šta će mo mi?

-Ma ne pitaj me ništa, nego šlušaj šta ti kajem, - dones'der i daj im nek piju,- pa onda: 

-Ha, ha, ha, - ajde dodji 'vamo, marvo jedna..! - ne bojte se, - firma plaća..!

Zlo otpoče i sve krenu naopako. Prvo im uzeše zlato, krzno, isjekoše šume, silovaše skvo, protjeraše ih, usitniše ih, strpaše u rezervate, ogoliše ih, udariše im sankcije, dadoše im pogrešno ime, ocrniše ih i opisaše ih kao divljake, a poglavicu prevariše, slagaše, pa zajedno sa narodom strpaše u zatvor; ma sjebaše ih do daske.

Danas, ta zemlja ima gordo ime, dobro čuvane granice, gradove, ceste i dalje ima ogromne snijegom pokrivene planinske lance, srebrna jezera, zelene rijeke, velike klance, zelene gore, a obale joj i dalje zapljuskuje duboko modro more. To je zemlja širokih pogleda, vidika, prostranstava, danas je vrlo blizu, a bila je daleko, jako, jako daleko, tamo negdje, preko velike vode. Danas svi znaju gdje je, a njeni stanovnici žive složno, u miru i ne samo od prirode i u prirodi. Više ni domorodce ne tretiraju kao prije, al' problem je tu, Indijaneri su tu.

Nešto se kao fol priča, da će ih primiti u Evropsku uniju, tamo su i onako već sva plemena, a još je ostalo samo nekoliko plemena, da im se zatvore poglavlja i budu unutra, u najhumanijem i najmodernijem "rezervatu".

Samo ima jedan mali tehnički problem. Ko će Indijanerima ispisati poglavlja? Oni to ne mogu sami, jer ne znaju, a Karl May je umro davno, Old Shatterhand se tim ne bavi, Winnetou je potpuno nepismen. On samo tragove zna čitati.

Možda ta poglavlja i nisu toliko važna kako se priča, u ostalom, ko to i čita..? Važno je samo, da se lako otvaraju i da se lako zatvaraju, da dobro dihtaju i fitaju, jer u Evropi, sve mora da fita, sve mora da drži vodu, dok majstori odu.