MIJO

Miju upoznah jednog popodnevnog dana u proljeće daleke 1957. godine, ispred zgrade, koja bješe tek useljena, na kraju ulice Vase Pelagić; tamo gdje asvalt prestaje, a cesta strmoglavo naginje prema Dolcu. Tog prohladnog nedeljnog popodneva, kad je samo nedelja bila neradni dan, moji su bili kod čika Ilije i teta Javorke, u gostima, a ja iz dosade izadjoh van, da se igram sa djecom. Brzo sklopih prijateljstvo, sa crnokosim dečkićem, bucmastih, crvenih obraza, živahnog pogleda i nada sve pričljivim, koji je na glavi imao crnu kožnu kapu, nalik na šubaru, onakvu kakvu samo šoferi teretnjaka nose i za čas saznadoh, da je tek doselio iz Bihaća, gdje mu je stari bio na službi; da ima stariju sestru Natu, da ima šest godina i da sljedeće godine polazi u školu, isto kao i ja; da voli slatkiše, a ponajviše rum pločice; one što su "dobre" za kardiovaskularni sistem, one; malo naborane odozgo, što "lječe" holesterol i da navija za Partizan, kao i njegov stari, ama; pričali smo vrlo ozbiljne stvari.

Nekoliko godina kasnije, proljeća 1961. godine, kad su se uselile zgrade kod kina Kozara, a ja već i zaboravio na njega, sretoh ga ponovo, ispred našeg nebodera, gdje su njegovi dobili veći stan, zbog ženskog djeteta u porodici, a mi naše prijateljstvo obnovismo, živeći jedan pored drugog, u svakodnevnom druženju i sjajnom Banjalučkom ambijentu, šezdesetih godina.

Bio je Mijo kao i sva druga djeca; živahan, zaigran; skupljali smo sličice glumaca, igrali poklape, pa ko odnese, čitali stripove, prepričavali jedan drugom filmove, krali džanarike od Primusa, povlačili konopac u zvoniku pravoslavne crkve, pa onda ligaj, da nas pop ne u'vati, upadali na utakmice Borca, igrali smo fudbal protiv Apijeve raje, a bješe Mijo i na televiziji u "Sportskom pregledu", kad nam je govorio, da žurimo kući, jer biće on na televiziji pa da ne propustimo da ga vidimo. K'o biva, samo će on imati tu čast i biti na televiziji. Stvarno, u ponedeljak oko sedam naveče, prije tv "Dnevnika" odvrti se "Sportski pregled", prikaza Miju u krupnom planu, sa malenom mesinganom pionirskom znaćkicom na grudima i bordo džemperu na sebi. Jest, da je slika na televiziji bila crno bjela, al' ja sam vidio, džemper njegov je bio bordo, sa kockastim šarama, što mu ga mati njegova isplela, a Mijo sve poskakuje i raduje se pobjedi rukometaša Borca. Poslije te nije bilo briga; pričalo se o tome danima, a on likovao.

Išao je u istu školu kao i ja, Kanta, Salama, Vojka, Žuja, Žabac, Unća, Sipi, i Mile, samo u "A" razred, jer; učio je njemački. Briljantan učenik, kakav je bio, komunikativan, neposredan i vrlo popularan u školi, volio je svoje drugare, a znam da mi je pričao o Raki, Faretu i Širazu. Bio je majstor komunikacije.

Fotografija iz Dotinog albuma: Mijo, Dota, Goran, Boro, Sefik, Zvone, i Bosa

E, raja! - ajmo igrati protiv Apijeve raje, - povika Mijo, - valja, - može komforno..! - dobaci neko. 

Brzo se skupismo, te krenemo iza banke, onako; čoporativno, a usput pričamo, al' više se svadjamo, nego što pričamo; grupa se rastegla, a tu je i mala raja: Pepi, Šele, Bobak, mali Braco, Majkara, Šeškules, Lazo, Nanina. Žuje i Bibe nema, jer oni igraju, samo zvanične utakmice. Mijo - Partizanovac, Zoka - Partizanovac, Kanta - Partizanovac, sve moj do moga, a samo Pikac, Mile i ja - Zvjezdaši, a svi smo znali, ko za koga navija. Žuja i Bibo - Veležovci; jebo ih Velež, Borac im je vazda uzimo mjeru, a kad smo već kod Veleža, Žuja je prič'o, kako mu je Ćurković perspektivni golman Veleža, opalio ćvoku, kad ga je pit'o za autogram, pa je onda to nama svima pokazivo:

- E; raja! - ovako meni Ćurković opalio ćvoku,- daj da ti pokažem, - i udari mi ćvoku, - ma daj Žuja - ajd' u pizdu materinu, stalno mi pokazuješ kako Ćurković udara ćvoke, - došlo mi da ga kamenom udarim, al' gdje ćes Žuju; em je najveći, najstariji i najjači u raji, a sve mi nešto zuji u glavi, kol'ko boli; skoro da mi oko ispadne, ma jebo ga njegov Ćurković.

I dok se naš tim kreće prema Malom parkiću iza banke, onako u hodu, Mijo će:

- Ti Bruja desno; Mile ljevo, - reče, onako znalački.

- Neću desno, ja sam na ljevom krilu, ja sam Džajić, - rekoh mu, - a ostali se smiju.

- Dobro, onda ti ljevo, Mile desno i samo centrirate, a ja glavom, - a ti Zoka; na sredini.

- Daj Mijo ne seri, - šta ćes ti meni govoriti, šta ću igrati, - odgovori Zoka.

- Oš' da ti nos razbijem? - naroguši se Mijo.

- Ti Zoka čuvas Fareta, reče Kanta, - ko ne bude čuvo svog, nos ću mu razbiti, ide odma van. 

I taktika bi gotova; nosevi "porazbijani", ja i Mile centriramo, Kec i Pika ozada, a Mijo, samo čeka i spušta glavom.

Stižemo iza banke i kad se pojavismo, oni u glas:

- Evo'ihhhh..!

Apijeva raja nas čeka u Parkiću, svi leže u travi, svi u crnim fiskulturnim šorcevima; goli do pasa; pocrn'li od sunca; ljeto je.

-Danas vas deremo..! - povika Kuvar.

-Malo sutra! - dobaci Mijo, - vi ste naše stare mušterije, - evo; igraj im i ti i Saud; daćemo vam pet fore, - pecka Mijo, a zna da to ne bi prošlo.

Za nas je ta utakmica bila značajna, grizli smo k'o ludi, jer; u slučaju da ih pobjedimo otvara nam se finale protiv Apijeve raje, a i njima je ta utakmica bila od značaja, jer ako nas pobjede, sutra im se opet otvara finale protiv nas. Moš' mislit kako je to bila napeta liga.

- Jes', uvjek nas pobjedite zato što imate tene, - to su teze jednog iz Apijeve raje, jednog što je na Internetu napisao da su "oficirčići" igrali u tenama, a zaboravio je on, da mi nismo "oficirčići", mi smo "oficirčine", jer naši su očevi bili ratni kadar i dok su "oficirčine", ratni kadar, čuvali Jugu; nije bilo rata, a onda su došli ovi "hibridni" i po ključu, što su gledali samo da "čvarke" natakare na ramena, pa je sve je ošlo u pivsku flašu. On nama "oficirčići"; pa mi smo njih dekali u svako doba dana i noći; sa kakvim god timom da smo igrali. Tene; jebale ga tene. Brazil je u priglavcima pobjedio na turniru u malom nogometu, što i oni nisu natakarili priglavke?

Godine su prolazile i k'o juče; ode Mijo zauvjek u Beograd; bješe to koliko me stiže sjećanje 1967. godine i samo je jednom pred zemljotres došao da nas obidje, a mi ga razdragano dočekasmo, družeći se tih nekoliko dana sa njim. Ubrzo dodje zemljotres, a ja izgubih svaki kontakt sa njim, nikad ga više nisam vidio i ja ću sad ovdje stati; ne bih da kvarim priču. Što je bio razlog da podigne ruku na sebe, šta je prethodilo tome; ne znam. Nisam bio tamo, pričalo se svašta, a ja vjerujem samo svojim očima i u ono šta vidim. Po svoj prilici, a sve ukazuje na to, izgleda da je "ključeve" koje je iskopirao još u Banjaluci, ključeve s kojim je otvarao sva životna vrata, krivo upotrebio i otvorio vrata pakla.

Miju zadnji put sretoh juče; na ovoj slici, obradovah se fotografiji; obradovah se Miji. Ništa se nije promjenio; ostao je isti.