ŽENE NEMAJU GODINE

Jul 2010. godine.

Samo što stigoh u grad spazih je izdaleka. Požurih u susret, da je pozdravim, al' sa njom u društvu frajer. Sad; dal je frajer il' muž; ne znam, al' sjećam ga se još odavno; onako, iz vidjenja. Znam da je frajer boksov'o u Slaviji. Tri'put je rušio Batara, pa Džakulu, Kahrimana, Popečenka i niko mu ništa nije mog'o, a kako će, kad je frajer teška kategorija; odvaljen ko od stjene, pravi gorštak, k'o da ga je pravio Matija Gubec; onaj iz Stubičkih. Šljego odnekud odozgo, pitaj boga odakle sa Manjače, a kažu da je imao čeličnu bradu, a po dobrom starom banjalučkom običaju, instiktivno razmišljam; samo neka krene, jeb'ga, udar' ću ga prvi, mislim se, onako, štosom, pa se sagnem i opet štosom i to je to; al' mislim se opet; nismo ista kategorija, samo da me ne zakači onim svojim buzdovanom. Ma čepiraću ga štosom, makar slomio šaku, pa; kud puklo da puklo.

A ja sam u nju bio zaljubljen cjelog života i sad on tu; smeta. Dok joj prilazim onako, sav zbunjen, treperim, koljena mi klecaju, pocrvenio, kao da idem prvi put na randes, al' ona se uvjek držala visoko; nos pet metara u zraku, moš' mislit' i nekako vazda neizainteresirano za mene i uvjek mi je djelovala odsutno.

- Djes' ti? - nema te dugo godina, - zapita me ona, a mene kao da nešto ošinu u glavu, jer, jeb'ga; nije lako ni zaljubljen biti.

- A šta ćeš, - otišlo se u Zagreb, - he, he, - otišlo se u inostranstvo, - zajedljivo će on; onako, ko da malo provocira, al' ja se kodjoja, pravim Tošo i ne trzam na provokaciju, mislim se; šta ćeš ti seljo jedan, al' ćutim; a on se baš navadio na mene:

- Nismo mu više potrebni, - al' vidiš, kako se stvari mjenjaju, - reče, - svi vi dodjete ovamo, samo da se pokažete, da se nahvalite, pokažete gaderobu, aute, nabacite Rejban'ce, - a? - jel tako? - pola vas se tamo provlači, radite za sedam dolara na sat, a kad dodjete ovamo; onda, Rejban'ce, Lakosta, Roleks i Patekovi satovi, rentate dobre aute i glumite bezbrižnost života preko bare, - hm; ko da mi ne znamo kako se tamo živi; ama sve vidimo i čitamo sa slika na blogovima - ganjate velfer, plačete kad izgubite poso, vozate trokove; kamiondžije, - a..? - jesam li pogodio?

Ćutim, mislim se; ko te jebe. Doduše reče sve; reče istinu; htjedoh mu reći nešto; kao nismo svi takvi, al' mislim se opet; nek priča šta hoće.

- Ma daj; šta ga zafrkavaš,- ljutito će ona njemu, - on je naša raja, - a, jel'; se ti sjećas njega?

- Uf, - kako ga se ne bih sjeć'o, - ublaži on retoriku, pa će pomirljivim tonom:

- Rec'mi; kako ti stari?

- Dobro je, - mislim dobro, - kako može biti dobro, kad je umro, - ima tome četrnest godina, - rekoh.

- Šta ćeš, - starost, to treba primiti kao normalnu stvar, - samo nek' ide po redu, - a; kako mati; jel živa? - opet će on.

- Ona je dobro, drži se još uvjek, al' onako; starački, boležljivo, - nešto sa očima ima problema.

- Rec'mi, kako ti je buraz? - prekide ga ona.

- Dobro je; živi u Zagrebu.

- Kako živi u Zagrebu?, - jel' ima situacije tamo?

- Sad je dobro, al' devedesetih je bilo gusto.

- I kod nas je bilo devedesetih teško, bilo je dosta gadno, al' sad se popravlja, - jel' tako? - priupita ona njega, na šta on samo klimnu glavom.

- Vas dvoje, vidim, niste me zaboravili? - zapitah.

- Nismo, - mi nismo nikog zaboravili, sjećamo se sviju i svakog, ko je dolazio i živio u Banjaluci, - eto; ja tebe pamtim još kao klinju, kad si ovuda prolazio, iš'o da se igraš sa školskim drugarima, - znaš ono društvo: Sead, Branko, Duško, Jaroslav, - Jaroslav je bio stariji od vas, al' uvjek je navijao kad ste igrali lopte, - jel' se sjećas? - a; jel' se sjećas, kad si ovuda prolazio sa Sipijem, pa ste išli čak do Ferhadije, kod njegovog babe; pa vam stari Gunić dadne za kifle i kupi sladoled; pa onda kad si ovuda vozao rolšule? - jel' se sjećaš?

- Rec'mi; imal' naše raje, tamo, vani; vidjaš li koga? - priupita ona.

- Pravo da ti kažem; od onih s kojim sam povremeno u kontaktu; Kanta je u Zagrebu, Salama je u Puli, - sa malim Žujom sam se redovno čuo, - on je u Las Vegasu, al nešto u zadnje vrijeme slabo se javlja, a ostavio sam mu poruku, a ovi ostali iz raje su u Beogradu, Sarajevu, - Kuca je u Australiji, Kec isto u Australiji i sa njim sam redovno u kontaktu, - Rada je u Zagrebu, Slavica je negdje u Danskoj, - Dota mi se javlja ponekad; pravi je lik, - Žare, Braco, Lazo, Slavko su tu u Banjaluci; to znate.

- Pepi dodje često u Banjaluku, pa onda Mira; Lazina sestra i ona dolazi često da nas obidje, - dolazi raja odasvud, - nastavi ona.

- Znas li da Bibo ima unuče? - svaki dan ga izvodi u šetnju.

- Znam i čuo sam, nek mu je živo i zdravo, - Bibo je uvjek bio prava raja, drago mi je zbog njega.

Ona me sluša, ćuti nekako zamišljeno; kao da želi nešto važno da mi kaže; nešto što je dugo godina muči:

- Mladost nam je najviše stradala i mnogih više nema; mnogo mladih se raselilo, otišlo, mnogi daju svoj doprinos tamo; vani, al' mnogi će se vratiti, - to je više nego sigurno, - znaš; nagledali smo se zadnjih dvadesetak godina svega i svačega, -  rat je zlo najveće. Uvjek pokosi one najmanje krive za to, - stradala nam je prava raja.

- Znam, bio sam na groblju, - vidio sam, strašno je, - ne ponovilo se nikad više.

Gledam je onako preplanulu, od sunca, kiše, vjetra, ima možda trideset pet; mada žene nemaju godine, a on; može imati četr'est, a samo ga brčine čine još starijim, nego što jest i čini mi se, nikako da ostare.

- Jel' kol'ko ostaješ? - zapita me ona.

- Danas se vraćam.

- Dodji nam opet, - ovo je tvoj grad, ovdje si rodjen, ovdje si odras'to, - reče ona.

- Obećavam.

-Jel' obećavaš? - e, dobro; vidjet će mo.