KOLARICA

Ljeto 1965. god.

Bila jedna stara jabuka; gustih grana, kvrgavog stabla, kore prošarane lišajevima i gljivicama, ko zna čijom rukom i ko zna kada zasadjena na malom brežuljku, pored puta. Radjala je zelenkasto rumene jabuke, kiselkastog i trpkog okusa, koje su već za ljetnih avgustovskih dana nezrele i nikad dozrijevši, padale na zemlju, kotrljajući se nizbrdicom brežuljka, truleći naokolo, izjedane rojevima sitnih malih vinskih mušica, ponekog stršljena ili ose. Vjetrometini dugi niz godina izložena, naherena doimala se kao da će se svaki čas srušiti, a imala je kao ambrelo veliku, gustu, krošnju. Ne znam kojoj sorti je pripadala, samo znam da su je zvali Kolarica i znam da je ljeti Ruzvelt bio ispod nje, jer to mjesto pokraj puta odmah do njegove kuće bješe najbolje mjesto za odmor, a on ispružen u debeloj hladovini na bjeloj plati i sa vanjkušem ispod glave mogao je sa tog mjesta dobro nadzirati, ko ide putem, od Golinjskog križa, prema Milojevićima, Ivkovićima, Kekićima, sve tamo prema Svinjci i dalje, tamo prema Pokupskom.

Vasan Brujić - Ruzvelt bio je parac mog pokojnog deda Djure, a nekako zajedno su bili u Americi, pa se zajedno i vratiše iz Amerike, pred sam rat, krajem tridesetih godina.

Sam sebi je nadjenuo nadimak Ruzvelt i svi su ga zvali tim imenom, jer bješe opčinjen Amerikom i njenom veličinom. Ponašao se kao Amerikanac i svima davao do znanja da je bio u Americi. Jedini problem koji se povremeno javljao bješe antagonizam sa starim Jandrom i pitanje koje su neki podgrijavali, ko bolje zna i govori engleski, jer i ovaj, inače njegov rodjak i prvi komšija bio je isto u Americi, čak duže nego Ruzvelt, a Jandre bješe bistar staračak ispijenog blijedog lica, dugačkih brčina, gustih, crnih, obrva ispod kojih su virile male živahne oči. Znao je Jandre podbočen na šljaku u svom pašincu pored puta prekrasno fićukati i poneku country  pjesmicu upamćenu za vremena njegovog pečalbarenja po Americi, koja ga je vraćala u mladost, jer stari Jandre je godinama prije rata rmbačio pod zemljom u jamama rudnika uglja, širom Pensilvanije.

Svaki put kad iz Banjaluke dodjoh tamo na ferje, Ruzvel je obavezno medju prvima dolazio da me vidi. Staračkim i sporim korakom pomicao se putem, sa šljakom u ruci i kapom na glavi, uvjek uredno obrijan, stomakom ispred sebe, a koji se prevalio preko otrcanog remena, preširokih crnih hlača koje su visile kao vreća oko njegovih mršavih staračkih nožica i onako još sa puta, zastao bi i šljakom upro u mene:

-Vide kujova..! - opet si doš'a, - a ta njegova galama mi je prijala, jer znao sam da je zadovoljan što me opet vidi.

Znao je Ruzvelt da se zanese ponekad pričajući bajke o Americi.

-Jel' znaš ti Mićane da u Americi imaju kombajn velkački, - pa zastade - eno; ko Bačvavreva kuća, - on žanje pšen'cu, a u njemu odma' dreš, koji je mašina; a ljudi idu iza kombajna i odma' kupe vruć kru', - reče; jer k'o biva imao je taj kombaj i pekaru u sebi. Gledam ga netremice; znam da mulja, al' mi ne pada na pamet da mu proturječim i upropastim užitak. 

Imao je Ruzvelt i kobilu; ogromnu; sivkaste boje, koju je toliko razmazio, izdresirao da je svima interesantno bilo posmatrati kad joj podvikne:

-Siva! - daj rep, - a kobila bi istog časa prestala da pase i dolazila k njemu, okretala rep, a on bi je češkao odozdo po stomaku; na šta bi  ona žmirkala, pomjerajući samo gornju gubicu.

Isto to, jednom probah i ja:

-Siva! - daj rep! - viknuh i pokajah se istog časa; jer prema meni krenu brdo i dok ona okreće svoju zadnjicu sa dugačkim sivim repom, meni se noge odsjekoše. Nema druge nego potražih spas iza Kolarice, a kroz glavu mi prodje misao, šta mi je to trebalo, nek se češka sama.

-Mićo ne boj se, - neće ti ništa, - viče Ruzvelt, a ja gledam, ona se sve namješta, sve  bliže i bliže.

-Vasane..! - jeb'ti nju, - tjeraj je odavle, - vapim ja, a on se i dalje smije i viče:

-Mićane! - ne boj se ništa, - nije još nikog udarila, pa neće ni tebe.

-Ama, Vasane..!- tjeraj je odavle, jel' ti govorim! - ona je tvoja, a ne moja, - tebe neće jer te pozna, a mene ne zna, - vičem sav očajan vireći iza Kolarice.

Pridje Ruzvelt, zamahnu šljakom na kobilu galameći na glas, da čuje i stari Jandre koji je sve to posmatrao, naslonjen na plot grohotom smijući se:

-Ajd' ća, Siva ća..! - marš tamo, - videre je, - jeb'a te Jandre da te jeb'a Jandre..!

Prodjoh ljetos pored tog mjesta; nema Ruzvelta već dugo godina, al', nema više ni Kolarice. Zadnji put procvjeta prije dvadesetak godina, početkom devedesetih, u dubokoj starosti; ostade sjećanje na mjesto, kako je nekad bilo i gdje je nekad bila.

Fotografija iz porodičnog albuma Mirka Bućana