SIRKET

Ljeto 1963. godine

Im'o ja jednom strica Stevana. Iz drugog rata izaš'o k'o pobjednik, al' fizički potpuno istrošen čovjek; rek'o bih prepolovljen, a im'o je tek dvadesetak godina. Na ljevoj nozi; cjevanica po pola pocjepana. Nogom kraćom za nekoliko centimetara, vidno hramljući, vukući je za sobom, mučio se u hodu. Al', u duši; razigran k'o vjetar; vedar, čio, spreman za šalu. Uvjek se šalio na svoj račun i nikad na tudji, uvjek je nešto uveličavao, izmišljao i u priči dodavao neke nestvarne zagonetne dogadjaje; šalio se. Ponekad je bilo dovoljno da ode samo do čatrnje i evo ga; već se keljkari; ima priču, jer k'o biva nekog je sreo na čatrnji. Za čas bi nešto smislio i priča je tu, a gotovo svaka bi bila ispričana do najsitnijih detalja i svaka bi počinjala u stilu; "ja za kvaku, on na vrata".

Jednom bio ja na'ferju, a strica Stevana marn'la kob'la, jer su se "posvadjali". Udar'la ga tako da je odma odletio pod jasle; on na jednu stranu, a kapa na drugu. On je nju timario, jer se u paši valjala po zemlji, pa je htjeo očistiti od blata, a ona bila škakljiva, pa ga stalno dok je češagijom timario glockala za gujcu. Bogami; jednom ga zahvatila i glocnula malo jače, a on njoj vratio pa je udario češagijom, a kob'la k'o kob'la; potegnu refleksno, pa šik; zadnjom nogom u stomak. Mom strikanu se zamagli; sve mu zuji u glavi, a pred oč'ma mu lete i cvrkuću pilići i tučići, u cimbule sviraju svirači, a on kakav je "zdrman" odma od toga napravio predstavu. Bokserskim žargonom rečeno, bio je to "klasičan nokaut"; malo u pleksus, malo u kuk.

Leži moj stric Stevan, previja se stenje, kvreči i pomalo škilji na jedno oko, k'o biva mrtav je; al' nije mrtav. Sve krišom pogleda oćel' ko naići i vidjet' ga kako leži, onako; "teško ranjen i mrtav". Trči strina Anka, ona ista što nam je svako jutro rano, uredno i redovno na sabajle, u čašicu naljevala obaveznu dnevnu dozu rakije:

-O… Stevo! - bogovi te jeb'li! - šta ti je! - jel' te kob'la udarila!?   

On, mrtav; previja se; gotov je, nema mu spasa; jer stref'la ga dobro. Odalamila ga žestoko, a kad konjče udara, tu nema spasa; odma kofere pakuj, pa na drugi svjet.

Sva preplašena, u licu blijeda, suznih očiju, iz sveg glasa doziva Petru, ženu Stevinog strica.

-O.. Petro!!! - bog ti dava; zov'der Mićana, - Stevu udarila kob'la! 

Za čas nasta strka, kuknjava i bablje naricanje, a žagor iz avlije prenese se širom sela; podignu na noge sve rodjake i komšije.

Okupilo se dosta svjeta, jer vjest se Golinjom proširila brzinom munje. Svi oko kreveta kukaju, svi ga zapitkuju. 

-Stevane! - diko! - što ti je? - jesi' živ? - Stevane!- janje moje; rec'der nešto,  - a Stevan; žmiri, drži se za stomak i samo odpuhuje, reklo bi se, doš'o djavo po svoje; bliži se kraj odbrojavanju. 

-Sirketa!!! - sirketa!!! - daj'der sirketa! - ljudi, daj'der brzo sirketa 'amo! - viče stara Andja.

Da, da, sirketa, sirketa - dodaje Danica, Ljubana Jandrina - treba ga masirati da dodje sebi!

-Ljudi!!! - ne treba njemu sirketa, - nego, brže penj'te konje i pravac Vrginmost; po sanduk, dok još nisu zatvorili, treba požuriti, - reče neko. 

Treba hvatati i uprezati konje; trč'der kod Šime Velemira po spuste; trč'der po dugačke lotre kod Mile Ruzveltovog, po kočencu treba neko skoknuti kod Aće Milovća; prednja kola su kod Mićka, na okivanju, a kako spomenuše sanduk, Vrginmost, poprezanje konja, tako mom stricu Stevanu dodje malo bolje. K 'o  biva malko mu se popravi zdravlje. Odjednom progleda i poč'e se keljkariti; jer vidi moj strikan da je opasno "zabrlj'o". Skupili se ljudi, odasvud; pa k'o veli; malo sam prećer'o. Jeb'ti njih; mogli bi oni mene živa zakopati, misli se on te odjedmo, neće da spusti ni hlače, da ga sirketom masiraju tamo dje ga je kob'la udar'la.

Nekako; te iste godine, sjećam se k'o juče  da je bilo prodav'o on junicu što 'oće ubosti, a koju sam ja godinu dana ranije naučio da bode; a telad, k'o telad, na svjet ne dolazi sa ružnom navikom da bode; nego eto; tele je bilo ljepo, a ja gradsko djete, bio milostivan pa volio sve domaće životinje, pa ga mazio tepao mu govoreć', kako će kad poraste biti jače u bodenju od Širana, Šarove, Vezove i Lisove. Milovao ga po čelu, pa tobož glavama; tuć, tuć i tuć i bogami; nauči se tele bosti, a moj stric ga godinu dana kasnije morao baš zbog toga što bode prodavati u Glini, jer je ljepa junica postala opasna po ljude. 

Prod'o on u Glini jun'cu nekom šverceru-pretržcu, čovjeku dva metra visokom, k'o od stjene odvaljenom. U "Kasini" ga ovaj isplatio, a on brže bolje sa strinom bjež'. Kud će, kako će, pa kao četr'est prve zalegnu kraj puta pod medju. Osmatra moj strikan teren, sve dok opasnost ne prodje i autobus ne dodje.

Tog ljeta sam sa stricom i strinom iš'o po sjeno u Luku; tačno u podne, kad sunce nejžešće prži, a okolo nas krajolik suncem obasjan, pruža veličansven pogled na netaknutu prirodu. Livade okružene zelenom šumom mirišu na sjeno, posvuda se čuje cvrkut ptica, a po sred dugačkih i ravnih livada proteže se mali, vijugavi potočić u kom smo lovili rakove; zarastao u žbunju, skrven šašom, zukvom i lokvanjima. Tu, na tom čarobnom mjestu moj stric Stevan ima obarak. Sjeno je suvo, valja ga pokupiti i odvesti kući.

Na glavi mog strica od debelog štofa kapa; špricana, zimska; za sva godišnja doba: "all season", a na nogama mu čizme, duboke, gumene, a koje je on uvjek obu'vo bez čarapa. Košulja; ljetna bjela, tanka, kratkih rukava, natopljena znojem i raskopčana pa se na povjetarcu prlina i hladi ga dok on na vrh kola punih sjena sadjeva voz. Iz džepa košulje vire cigare; žućkasta kutija Ibra. Stomak njegov bjel; k'o sir; a nije bio debo; a samo oko vrata, kao neki vjenac, pocrnio od sunca. Strina Anka na glavi ima podeblji rubac, sa crnim šarama i zelenkastim kariranim kockama; na njoj crni vertun, a u rukama drvene vile "domaća radinost" sa kojima mu baca naviljke sjena na voz.

Stric zastade; podignu kapu; obrisa znoj sa čela, pa će strini:

-Daj'der mi onu vlašu sa vodom, - eno je tamo; ispod jošića, - ona mu pruži flašu, a stric nagnu i sve glasno klokoćući popi do pola, te odjednom kiselog lica ispljunu.

-Bem'ti sunac! - što si mi ovo dala? - ovo je rakija? 

-Bog ti dava Stevo, pa ti si mi da' ovu vlašu da je ponesem, - reče ona. 

Bila su to vremena kad Kordunašima nije bilo važno i nisu pravili razliku, jel' rakija il' voda; pilo se podjednako i voda i rakija, pa me i ne čudi što je moj stric Stevan tek nakon pola ispijene flaše, primjetio da nije voda.

Kad je završio i sadjeo voz sjena, podjemo mi kući, a on uze vojke, ošinu bičem po kob'lama, pa će:

-Ajde, Ridja, Zora! - bećar paprikaš! - vidno zadovoljan podviknu na kob'le.

-Ća, Ridja ća, - videre je; udari ona mene nogom, - ma proda'ću ja i tebe, - gundja moj stric. 

I dok on gore na sjenu, jednom nogom prebačenom preko pauzine duboko uvaljen u sjeno, sjedi i vojka konje, strina dolje po putu trči "maraton", sve vilama kupeći sjeno šta se odvalilo od voza, a njegovi vozovi nikad nisu bili četvrtasti, nego uvjek nahereni i zaobljeni, a sjeno visilo sa strane, vuklo se po zemlji, pa bi se putem uvjek moralo trčati za kolima i vilama kupiti "snopovi" sjena i bacati nazad na voz.

I danas; nekih desetak godina kako umrije stric Stevan; iznenada; ovdje u Kanadi, sve mi se čini tako nestvarno. Počesto ga se sjetim. Ponekad ga vidim na pragu, stare, trošne, kućice, kako za ljetnih toplih predvečerja sjedi; pere noge, sam sebi polijevajući iz lončića; noge pune rana, promrzlih prsta, noge jednog borca, kako su ga od milja svi zvali, borca iz II svjetskog rata, jer bio je moj stric pravi pravcati borac. Teško ranjen, ležao je u Petrovoj Gori u zemunici broj 2, i nije se pretvarao; nogu su mu htjeli rezati.

Eto, to je priča o mom stricu Stevanu, kad se jednom "posvadjo" sa kob'lom, a kob'la ga ćela ub'ti, al' nije, nego ga samo dobro marn'la, jer; on je nju prvi izazvo; prvi je poč'o.

LETEĆI HOLANDEZ

Welcome to Canada; zemlju u kojoj psi nisu čuvari kuća, nego, po kućama čuvaju pse.

Ovo je priča za sve one koji vole životinje; ovo je priča o malom psiću, koji živi u porodičnom okruženju i što je najvažnije, učestvuje, osjeća sve što se dogadja oko njega i šta god da radi gleda vas pravo u oči. Kad radi nešto što je nedozvoljeno onda vas gleda, da vidi koliko daleko može ići, a kad radi nešto što je dobro onda vas gleda, da li će te ga pohvaliti. Ovo je priča o psiću koji "radi" dvadeset četri sata, pa čak subotom i nedeljom.

Jedan moj prijatelj ima nekog malog psa, a ja da vidim koja je to rasa, zavirim na Internet i vidim da je to Pomeranian; ma nemaš ga šta vidjeti, mali ćuko, na dlanu ga moš držati, k'o vrapca, kol'ko je mali i sitan; a jest da je mali i sitan, al' žestok, k'o vatra. Nagoni Smoki sve ispred sebe; razne mace, što preko dvorišta šeću, ptičice pjevice, ne voli poštarku što im poštu donosi, a kad komšijin vučjak pridje ogradi sa one strane, ni to se Smokiju ne svidja. Probaj samo proći pored njega, pa da vidiš kako "Musa dere jarca".

Al' kako je ćuko muški, a znate kakvi su muški, ponekad treba negdje da svoju silu i pokažu, a neka Kanadjanka koja ima iste takve kučiće, dala oglas da bi njena kujica trebala da se privremeno uda.

Pročitali moji prijatelji oglas, pa k'o vele:

-Aj'd da Smokija odvedemo u život, nek' pokaže šta zna. Pade grooming, zbigecaše ga, udariše mu mini val, središe mu šape, da kad. Ma znate da ne grebe.

Odvedoše oni Smokija na ženidbu, a Smoki ne bi smotan.

Prodje tome onoliko vremena kol'ko kujica nosi, pa im se prijateljica po Smokiju javi da dodju i izaberu Smokijevih šapa djelo. Oni se samo zgledaše, jer su već i zaboravili na taj dogadjaj, a kako tek ne bi zaigrani Smoki, šta je radio, kad su ga vodili u "kvar."

Misle oni, šta će im sad još jedan ćuko, kad imaju žestokog čuvara kod kuće, koji je onomad kad su ga vezali povukao ogradu za sobom, pa su morali zvati vatrogasce, jer je Smoki odvalio cjelu jednu stranu do ulice, a neke kujice prolazile, vrtile mu repom ispred nosa, zarivale ga, ma nemate vi pojma kolko je Smoko jak i kakva je faca.

Ajd' da oni iznenade Smokija i više radi sebe vide, kako će Smoki reagovati kad vidi svoje djete. Odu, izaberu jedno štene, donesoše ga kući, izvade iz kutije, a Smoki, šokiran; smrzo se; stoji ukočen k'o kip i samo očima koluta okolo.

Usro se žestoki čuvar kuće, ulice, ma cjelog naselja, ne može vjerovati da je već za staro gvoždje; on kojeg se svi boje dva kilometra u krug, ne može vjerovati, da je njegov vrli domaćin već kupio njemu zamjenu, a zna dobro da su svi prelazni rokovi prošli; nema više transfera i draftinga. Gleda on njih, a u onom malom psećem mozgu košmar. Sad sam najeb'o, sad sam van kuće i sad mi preostaju samo kontejneri, ulica; misli Smoki da su mu dani odbrojani i da je sad homeless, nema više šta da traži u ovoj kući, sve je gotovo, sve su ladje potonule.

-Ne moš vjerovati, da pas može liti suze, al' može, - reče mi prijatelj.

-Mi ga zovemo, a on k'o da je bolestan, ne jede, ne igra se, ne laje, a ono štene po njemu skače, igralo bi se, a Smoki, ko sušeni bakalar - samo gleda pred sebe i ponekad u nas, a oči vlažne od suza, - samo se premjesti na drugu stranu i bulji u prazno.

Prodje nekoliko dana, a Smoki žestoki pas, čuvar kuće, ulice i cjelog naselja, ma živa vatra, sve više liči na krpu i svaki čas prijeti mogućnost da odapne.

Vidi moj prijatelj da je vrag odnio šalu, pa će svojoj gospodji:

-Nosi ti ovo štene nazad, vidiš da će on odapeti, - vidi samo kako je zgužvan; k'o da ga je krava žvakala; ma nikakav; gotov je.

Ona uze štene, pa sa njim u auto; a Smoki? Istog časa skoči na kauč, prope se na naslon, te viri kroz prozor, sve vrti repom, oči izbečio, gleda neće li se valjda vratiti nazad, pa skoči na pod, trči oko stola, pa ispod stola, trči svuda po kući od radosti i sve laje, pa opet na prozor, da provjeri, samo što ne zapleše.

Opet je Smoki onaj stari, Leteći Holandez, svuda trči, svuda stigne, sve ispred sebe natjerava, opet je čuvar kuće, ulice, cjelog naselja, živa sila i nikog se ne boji; ma nemate vi pojma kol'ko je Smoko jak i kakva je faca.

Samo još nešto da vam ispričam. Idem ulicom jedan dan, sretnem Smokija, a on; uzeo povodac i sam sebe izveo u šetnju.

AUTOSTOPER

Jedne hladne zimske večeri, dok je napolju vijala mećava, a mi okupljeni u prijatnom društvu, ćaskali o svemu i svačemu, "prekori" me Tamara, prijateljica, koja čita ove priče, majka troje ljepih, bistrih, mališana i svi jedno drugom do uveta.

-Zasto pišeš samo o Banjaluci kad si duže živio u Zagrebu? - napiši nešto i o Zagrebu.

-Imao bih dosta toga da napišem o Zagrebu, ali bih onda morao da otvaram i Zagrebački kaleidoskop, - rekoh joj.

Ipak, napisat ću neku priču, koja bi se mogla uklopiti i odmah mi padoše na pamet detalji vezani za gostovanja Borca u Zagrebu; ali koga interesuje priča o utakmici, kad se ljudi pale na politiku i isprazne sažvakane teme, u kojima mogu da se nadmudruju, napadaju, vrijedjaju, a ja više volim nešto kreativno, da se ne zamaram sa glupostima. Ima još dosta u životu da se živi i napravi ljepih korisnijih stvari, važnijih nego se prepucavati s nekim ubjedjivajući ga u nemoguće. Bolje je vrijeme provesti recimo u igri sa unucima, a djeca brzo rastu i više nikad neće biti toliki.

Da, neki se pale se na politiku; al' ja se ne palim na to. Palim se samo kao normalan na; ma znate vi dobro, na šta mislim, al' najvažnije je da se još ne palim na guranje. Imam nekoliko pričica, pripremljenih, vezane za Zagreb. Možda, priča o autostoperu, možda priča o našim prijateljima, dragim Talijanima Ramildi i Djovaniju, ili priča, kad sam zbog neopreznosti ostao zaključan u krugu Dinamovog stadiona "Maksimir".

jun 1986. god.

Kiša pada, a nebo iznad Zagreba se otvorilo; pravi ljetni prolom oblaka i ne da pada, nego lije, a ja na križanju Selske sa Končarevom; odmah do starog gradskog kupatila, čekam zeleno na semaforu. Prilazi mi čovjek, bez kišobrana; hvata rukom za bravu vrata mog auta. Vidim, pokis'o je k'o miš i misleći da ga treba prebaciti tu negdje; blizu, ili možda do Trnskog, usput mi je; ajd' da pomognem čovjeku; otvorih mu vrata:

-Šta je prijatelju, dokle ideš? - zapitah ga; smijući se, onako u šali.
-Vozi za Karlovac!!! - idemo na janjetinu! - izdera se on na mene, a ja se odmah uozbilji i nije mi pravo.
Opa; mislim se u sebi, ovaj nije baš tačan.
-Šta će mo u Karlovcu, kad imaš janjetinu i ovdje u Zagrebu? - pokušavam ga malo omekšati. Pogledam ga ispod oka, a on; neobrijan sav raščupan, bazdi na znoj i duvan; smrdi k'o tvor, a kapi se sljevaju niz njegovo lice. Osjetih; vrag je uzeo šalu i vidim da ću imati problem, a odmah mi pade na pamet, da ga odvezem pred stanicu milicije, na Trešnjevci, pa nek se oni bakću s njim. Napravio bih upravo to, ali već sam prošao Končarevu, a sljedeća najbliža je Remetinec, čini mi se.

-Ma za Karlovac, idemo na janjetinu, slušaj što govorim! - opet on strogo, te nastavi, - vozi, - sad skreni, desno, tu, tu, u ovu ulicu! - prstom mi pokazujući ulicu, kod dječijeg kazališta Trešnjevka.

-Samo da uzmem torbu! - tu me čekaj, jesi čuo?! - reče on strogo.

-Ajde; samo požuri, nemoj da te moram čekati - rekoh mu.

Jest; malo sutra, čim on zalupi vrata, a čiko po gasu.

-Jebem ti budalu, - rekoh sebi.

Naravoučenije:

Jebala'vas janjetina ne otvaraj nikom kog' ne poznaš!

CRNI PETAK

Maj 2011.

Sinoć negdje oko osam naveče udari strašna kišurina, brisači jedva razgrću vodu sa stakla; pravi proljetni prolom oblaka. Navukoše se crni oblaci, a ja vraćajuć' se iz Toronta sa Pearson aerodroma primjetih da mi lampica za gorivo signalizira još desetak litara goriva u autu i premda bi se i sa tom količinom mogao dovući do kuće, sama pomisao, na neki nepredvidjen zastoj u prometu, na ovoj kiši natjera me da skrenem na prvu benzinsku u Oakvillu.

Kako je petak, pa još trinaesti, greškom povukoh ručicu i otvorih poklopac prtljažnika, umjesto poklopca za rezervoar goriva. Sad sam u problemu, jer se ta bravica ponekad zbog resetovanja mora ručno podesiti i zatvoriti. Obično koristim privjesak za ključeve sa daljinskim, da bih otvorio gepek, al' ovaj put nisam. Ipak, dobro je, pumpa je natkrivena i nakon uzimanja benzina pokušavam podesiti bravicu, a to se obično radi vještim pomakom jezička bravice unazad. Dok to radim pridje mi mladji čovjek i pridruži se "popravci".

-Imam i ja isti taj "problem" na mom autu, - mislim da to treba ovako napraviti, - prstima pritiskajući pokušava vratiti unazad jezičak bravice.

Za časak mu prepustih popravku u nadi da će to uspjeti riješiti, jer on reče da ima isti problem kod svog auta. 

Ne ide, ja opet pokušavam, pa onda opet on i tako radimo naizmjenično, dok njegova sqvadra strpljivo čeka, gledajuć' i nestrpljivo zureći iz auta.

Rekoh nešto po naški, a on me pogleda začudjeno, te me priupita:

-Koji je to jezik?

-Sočni srpskohrvatski, - rekoh.

-Pa mi smo komšije iz Evrope, - ja sam iz Italije, iz Napulja, - jel' znaš gdje je Napulj? - zapita on, vjetrovatno misleći da će dobiti odgovor kao i od ostalih Kanadjana, koji usput rečeno nemaju blage veze ni koji je glavni grad u Kanadi, a kamo li da znaju gdje je Napulj.

-Znam,- kako ne bih znao, - odgovorih mu, a on nema pojma kol'ko bih mu mogao pričati o Reggio di Calabria, pa i dalje o jugu Italije. 

Volim ovakve dijaloge, al' kiša neumorno pada, mi smo u redu za gorivo, drugi čekaju na red.

Zaboravismo na trenutak na bravicu i počesmo priču, jer znam da su Talijani sjajni momci, gotovo sazdani kao mi, imaju slične životne navike i temperament kao naši ljudi i uz to kuže sport, eto ti teme za priču, a primjetivši jednog iz njegovog auta u plavom dresu rekoh. 

-Onda ti sigurno navijaš za Napoli? - Maradona je igrao za vas. On se brecnu, a vidim da mu je drago.

-Igrao je i dok je igrao navijao sam za Napoli, ali poslije sam više volio Sampdoriju - reče.

Jest, kad vas je vodio Vujadin Boškov, - onda ste bili i šampioni Italije,- pecnuh ga u šali.

-Yes, Boskov..!- prisjeti se on sa čudjenjem.

-I ne samo Boškov, - igrao je za vas i Jugović, Mihajlović, Manćini, isti ovaj što sad vodi Manchester city. Smije se on klimajući glavom, a na licu mu vidim da mu je drago, a ovi iz auta ga samo gledaju i nešto komentarišu. Dobro da nismo počeli još pimplati loptu, onako, na prazno, kol'ko smo se zapričali.

Jel Boskov iz Srbije ili iz Jugoslavije?- zapita on.

On ti je iz Srbije, a onda je bio iz Jugoslavije, - dok je trenirao Sampdoriju.

-Jesi čuo za Riveru, Sivorija, Mazolu, Pratija? - pa dodadoh,- Altafinija, Faketija i Mazoratija?- a ovaj zadnji je bio košarkaš i nikad nije ni postojao kao fudbaler, al' ga dodadoh, samo zato što se rimuje sa ostalim, - a Talijan razvuko osmjeh, od uva do uva.

-Dobro ostavimo sad bravicu, pada kiša, - rekoh, - podesit ću je kod kuće.

Pozdravismo se i on ode u auto kod svojih Talijana. Upališe auto i krenuše, usput osmjehujući se i mašući mi u znak pozdrava.

Da sam neki luzer završio bih ovu priču, petak je, pa još trinaesti, crni oblaci se nadviše nad Ontariom, pada dosadna kišurina, ljudi me mrzovoljno posmatraju iz svojih auta, a ja na njihovim licima vidim da me mrze. Bravica od gepeka mi se pokvarila, ma otišlo sve u božju mater, ma o'šlo sve u pivsku flašu; al' pošto nisam, priču ću završiti:

Juče bješe Crni petak; crni oblaci pokriše Ontario, a padala je i jaka kiša. Imao sam problem sa bravicom i jest da je petak, al' nije ni petkom sve tako crno. Uvijek  ima ljudi finih manira, koji su ljubazni, koji žele i hoće da vam pomognu.